.... Treba se izlagati opasnostima - govorio je. Čudo života možemo istinski razumeti jedino ako dopustimo da se dogodi nešto neočekivano.
      Svakoga dana Gospod nam daruje - zajedno sa suncem - jedan trenutak kada je moguće izmeniti sve ono što nas čini nesrećnim. Svakoga dana nastojimo da obmanemo sami sebe kako nismo prepoznali taj trenutak, kako on ne postoji, kako je današnji dan istovetan jučerašnjem i kako će biti jednak sutrašnjem. Ali, onaj ko obrati pažnju na dan koji traje, otkriva čarobni trenutak. On može biti skriven u času kad ujutru otključavamo vrata, u onoj kratkotrajnoj tišini koja naglo nastupi posle ručka, u hiljadu i jednoj stvari koje nam izgledaju isto. Taj trenutak postoji - trenutak kada nas sva snaga zvezda namah prožme i omogući nam da činimo čuda.
      Sreća je ponekad blagoslov, ali je najčešće osvajanje. Čarobni trenutak koji se javlja svakog dana pomaže nam da se menjamo, navodi nas da se upustimo u potragu za svojim snovima. Patićemo, preživljavaćemo teške časove, suočićemo se se s mnogim razočarenjima - ali sve je to prolazno, i ne ostavlja trag. I jednog dana, u budućnosti, moći ćemo da se osvrnemo unazad s ponosom i verom.
          Jadan je onaj ko se plaši da se izloži opasnostima. Jer on se možda nikada ne vara, nikad ne razočarava, niti pati poput onih koji slede neki svoj san. Ali kad se osvrne za sobom - a svi se mi uvek osvrćemo za sobom - začuće glas svog srca kako mu govori: "Šta si učinio sa čudima koje je Bog posejao duž tvojih dana? Šta si učinio sa sposobnostima koje ti je tvoj Učitelj poverio? Zakopao si ih duboko u neku jamu, iz straha da ih ne izgubiš. Dakle, to je tvoje jedino nasleđe: izvesnost da si proćerdao svoj život".
      Jadan onaj ko bude slušao takve reči. Jer će tada poverovati u čuda, ali uzalud. Čarobni trenuci njegovog života otišli su u nepovrat.

      Ponekad nas obuzima osećanje neke tuge koje ne uspevamo da obuzdamo, govorio je. Uviđamo da je čarobni trenutak toga dana prošao, a da nismo ništa učinili. Dakle, život skriva svoju čaroliju i svoju umetnost.
      Treba da slušamo ono dete koje smo nekada bili i koje i dalje postoji u nama. To dete se razume u čarobne trenutke. Možemo ugušiti njegov plač, ali ne možemo ućutkati njegov glas...
      Ako se ne rađamo iznova, ako nismo kadri da posmatramo svet s onom istom bezazlenošću i oduševljenjem kao u detinjstvu, onda život gubi smisao.
      Ima mnogo načina da se izvrši samoubistvo. Oni koji pokušaju da ubiju svoje telo, krše Božji zakon. Oni koji se trude da ubiju svoju dušu, takođe krše Božji zakon, iako je, ljudskim očima, njihov zločin manje očigledan.
      Obratimo pažnju na ono što nam govori dete koje smo sačuvali u svome srcu. Nemojmo se stideti zbog njega. Nemojmo dopustiti da to dete oseti strah, zato što je napušteno i zato što ga gotovo nikada ne slušamo. Dozvolimo mu da makar i na kratko drži u rukama uzde naše sudbine. To dete zna da su svi dani različiti. Učinimo sve da to dete ponovo oseti ljubav. Učinimo mu po volji - čak ako to zahteva od nas da se ponašamo drugačije nego što smo navikili, čak i ako drugima to bude izgledalo glupo.
      Imajmo na umu da je ljudska mudrost samo ludost pred Bogom. Ako budemo slušali dete koje nosimo u duši, naše oči će povratiti sjaj. Ako ne izgubimo dodir sa tim detetom, nećemo izgubiti dodir sa životom.

      Retko kada zapažamo da nas Neobičnost okružuje. Čuda se događaju oko nas, Božji znaci nam pokazuju put, anđeli nas preklinju da ih saslušamo - međutim, mi se oglušujemo o sve to, jer smo naučili da postoje obrasci i pravila pomoću kojih se stiže do Boga. Ne shvatamo da je On tamo gde ga puštaju da uđe....
      Ne smemo nikad smetnuti s uma da je duhovno iskustvo pre svega primenjeno iskustvo Ljubavi. A u Ljubavi ne postoje pravila. Možemo pokušavati da se pridržavamo priručnika, da vladamo svojim srcem, da izgradimo strategiju ponašanja - ali sve su to koještarije. Srce odlučuje, i ono što ono odluči, jedino i važi.

       ...U ljubavi je klica našeg sazrevanja. Što više volimo to smo bliži duhovnom iskustvu. Pravi posvećenici, oni čije je srce obasjao plamen Ljubavi, pobeđivali su sve predrasude svog doba. Pevali su, smejali se, molili se na sav glas, igrali se i delili s drugima ono što je sveti Pavle nazvao "svetom ludošću". Bili su veseli, jer onaj ko voli, taj je pobedio svet i ne plaši se da će išta izgubiti. Istinska ljubav jeste čin potpunog predavanja.